Који је најефикаснији начин да се поправи игра (3. део)
Шах је много више од наученог знања акумулисаног кроз познавање отварања, идеја у средишњици, теоријских завршница, технике реализације преимућства итд. Много је важнији начин размишљања који се показује код сваког потеза, у свакој партији, било преко брзих, рефлексних, интуитивних потеза (да подсетим, посебно важних у блицу), било преко заморног прорачуна варијанти (који никада не може да се иоле приближи брзини и тачности силиконских чипова).
Поставља се питање: ком царству треба да се приволимо и посветимо наше драгоцено време да би озбиљније поправили ниво и квалитет игре?
Видели смо у претходном наставку да постоји јако различита мишљења и неслагање по овом питању. Опште узев, нико не помиње интуицију. А и како би када она лежи у недокучивим дубинама ума и не да се оголети. Нико не зна шта она у ствари представља и од чега се састоји. Питајте Карлсена да вам речима опише то осећање за позицију које му дошаптава интуиција и он неће бити у стању да вам то јасно искаже речима.
Интуитивне одлуке заснивају се на коришћењу врло једноставних, како их зову у психологији и когнитивним наукама, менталних модела, или концептних модела. Њих несвесно користимо како у шаху, тако и у другим областима живота. Ови модели су, уствари, интерна репрезентација спољашњег света. Колико год деловали елементарно, они нас воде и пружају оријентацију у сналажењу кроз невероватну сложеност живота и свих његових појава (рецимо и једне дивне игре коју зову шах).
"Когнитивна ограничења (=ментални модели) су врло елементарна... Шахисти их никада не помињу у психолошким експериментима у којима учесници наглас интерпретирају ток размишљања, иако их очигледно користе. Не могу се наћи ни у шаховским књигама, а очигледно је да ни шахисти нису упознати са њиховим постојањем. Чини се да су ментални модели веома слични граматичким правилима. Следимо их несвесно и без намере да бисмо на смислен начин представили контекст у коме се дешава стварност.“ (FM Перти Сарилуома (Pertti Saariluoma), професор когнитивних наука и директор истраживања на Универзитету у Јиваскили, "финској Атини", ФИДЕ 2350).
O значају интуиције и њеном првенству у односу на свесно, рационално, логичко мишљење, Каспаров, у својоj књизи Како живот имитира шах, каже:
"Када одлучујемо који потез да вучемо, прво иде интуиција, а тек потом прорачун. Интуиција одреди потезе кандидате, а онда прорачуном варијанти samo проверавамо да ли је интуитивни предлог исправан."
Виши Ананд описује интуицију као први потез који моментално уочи у позицији.
Када говоримо о Карлсену, велемајстори који уживо прате његове партије, често нису у стању да предвиде неке од његових потеза и тек накнадно утврде да су они најбољи могући у позицији. Карлсен на то само слеже раменима: "Тешко је рећи. Понекад, просто осећаш да је то прави потез."
Зауставићу се овде и у неком следећем наставку дати опширнији преглед о томе шта кажу највећи играчи прошлог времена и садашњице о суштинском значењу интуиције за њихову игру.
Међутим, и ова три мишљења, заједно са свим оним што је речено у претходна два текста (1.део, 2.део) су сасвим довољна да схватимо да едукована интуиција има примарни значај у шаху, као и даљем усавршавању. Она је онај Свети грал који има чудотворну моћ и који сви траже да би постали бољи играч и подигли рејтинг.
Проблем који имамо када покушавамо да пронађемо ефикасну методу за побољшање игре уз свеприсутно, некритичко окретање само рационалном мишљењу, занемарујући притом интуицију, јесте дубоки утицај који је француски научник, математичар и филозоф Рене Декарт оставио у Западној цивилизацији тврдњом да све што се одиграва у нашем уму је, по дефиницији, производ свесног мишљења. Једини производ ума су рационалне мисли. Све остало су, по њему, телесне функције.
Тако је Декарт, по речима неких психолога, изазвао "Картезијанску катастрофу" раздвајајући свет на два домена: а. материјални свет и б. област рационалног ума (али без оног несвесног дела коме припадају и интуиција, навике, емоције итд.). Овај картезијански дуалитет је, нажалост, дубоко укорењен у Западној култури (као контраст другим, рецимо, азијским цивилизацијама).
Међутим, свако од вас, као шахиста, зна да када оцењујемо позицију и доносимо одлуке за таблом није све повезано за анализом и прорачуном. Сви смо добро свесни да је ту присутан и онај наш унутрашњи учитељ (што је дословни превод термина интуиција, in-tuition) који се меша у посао и суштински утиче на наше расуђивање и оријентацију за даље кретање у шаховском лавиринту.
То је као нека магичн блесак који даје дубоко, моментално разумевање позиције без евидентне свесне, рационалне мисли или доказа.
Постоје две врсте овог интуитивног "поимања у магновењу", а то су:
Експертска интуиција (препознавање фамилијарних позиција, енг. board patterns)
Хеуристика (метода "пречице" у решавању проблема која користи брза, поједностављена решења, енг. rule of thumb, за сложене задатке за које нема довољно времена или, пак, даља анализа није практична).
(Ово је све више него јасно за све шахисте који играју блиц партије у којима је већина потеза дошапнута од онe наше унутрашње учитељице — интуиције.)
Поврх овога, ми знамо да су перцепција и меморија, такође, потпуно аутоматизоване функције мозга. Када сагледавамо позицију на табли, ми опажамо облик и локацију фигура (=перцепција), као и њихов тип и име (=меморија), такође без икаквог размишљања.
Наравно, све наше животно и шаховско (не)свесно искуство ("светли и тамни моменти", како их је називао Лајбниц) није производ два одвојена одељка у мозгу. Оно се формира кроз различите, изнијансиране степене (не)свесног.
Fifty (or so) shades of grey.
* * *
Још увек нисте уверени у ком правцу треба да иде ваше шаховско усавршавање?
Питање је само: како прићи неприступачној и неухватљивој интуицији која се не да описати речима?
Постоји, ипак, индиректан начин за њену едукацију!
Како? видећете у наставкцима који следе...
.
.
