ШАХ У РАЉАМА ПРЉАВЕ ПОЛИТИКЕ.

Велемајстор Александар Котов је био један од шаховских великана. Прва помисао када говоримо о њему је књига "Како размишља велемајстор" која је имала велики утицај на генерације шахиста у вези прорачуна варијанти ("Тайны мышления шахматиста" у руском оригиналу; на Западу је преведена као "Think like a Grandmaster"). Затим пада на ум међузонски у Стокхолму 1952. године на коме је Котов победио са импресивним резултатом од 16.5 бодова из 20 партија, три поена испред другопласираних Тиграна Петросјана и Марка Тајманова, са осам узастопних победа у првих осам кола и без изгубљене партије на турниру.

Мада је Котов цењен и као шахиста и због укупног доприноса шаховској игри, не треба да заборавимо његову "комбинацију" ван шаховске табле која је утицала на крајњи поредак на 10. шаховској олимпијади у Хелсинкију 1952. године.

Следи прича коју сам превео са руског сајта Нова газета (NovayaGazeta.ru, наслов у оригиналу: "Котов, Скакач, Топ и Тито"), коју је руски шаховски мајстор, писац и новинар Јевгениј Гик испричао Игору Двинском (1). Приповест Двинског садржи извесне нетачности (2), које у крајњем случају не би требало да дискредитују причу у целини.

Све у свему, ради се о догађају у време кризе Инфобироа, у коме Стаљин иницира заверу коју Котов и Најдорф спроводе у дело, што ће све насмејати чак и обично уздржаног Кереса, у епизоди у којој ће Глигорић и Југославија на крају испасти губитници.

Надам се да ће вам се прича свидети!

.

Усред ноћи зазвони телефон у соби велемајстора Котова. На другој страни био је Друг Стаљин. Својим дивним "оксфордским" нагласком поче,

"Момци играју добро. Али неће бити славља ако Југословени заврше успешно" (овде Стаљин мисли ако заузму друго место и сребро иза неприкосновеног Совјетског Савеза). Они не смеју да победе (Аргентину). Да ли ме разумеш?"

"Разумем, друже Стаљин!" мјаукну Котов.

"Врло добро", рече Стаљин и спусти слушалицу.

Котову је остало да уради само једну ствар у случају да не ништа не постигне у вези Стаљиновог наређења, да се обеси. Био је довољно паметан да то одмах схвати. Али, шта је могао да уради да би Глигорић сутра изгубио партију? А Глигорић је требало да игра са Најдорфом, Најдорф...

У моменту му сину идеја. Сетио се да Најдорф обожава да се клади. У сваком тренутку био је спреман да стави опкладу на скоро било шта: сутрашње време, резултат председничких избора у САД, или број мачића које ће окотити чувена лавица Марго у Зоолошком врту у Хамбургу и који су управо требало да дођу на свет.

Математички ум Котова (он је иначе дипломирао за инжењера) одмах му је рекао како би разговор са Најдорфом требало да изгледа. У цик зоре упутио се ка хотелу где је Најдорф био одсео. Нашао га је како ради јутарњу гимнастку.

"Мигел, хајде да се кладимо", почео је Котов усаглашавајући се са кораком Најдорфа.

"У шта?" упита Најдорф, издишући ваздух.

"Кладим се да нећеш моћи да победиш Глигорића".

Најдорф се саплете и стаде. "У шта се кладиш?" упита.

"У мог Златног топа".

(На свечаном отварању Олимпијаде Котов је добио признање за најбољи турнирски резултат те године. Штавише, Златни топ је стварно био од чистог злата!)

Најдорф се одмах сложи и уложи свој златни сат у опкладу. Руковаше се.

***

И тако почеше партије последњег кола. Након 38. потеза партија између Најдорфа и Глигорића доспела је до ове позиције. Цајтнот. Најдорф (бели) на потезу.

.

Најдорф - Глигорић, Хелсинки 1952 (после 38...d3)

Кулминација приче. Најдорф игра 39. Sd3:, наводно са губитком пешака (39…Se4: 40. fe4 De4:+ и 41. Dd3: ).

Играјући 39.Sd3: у цајтноту, Најдорф, "превидевши пешака" хвата се у очају за главу, а онда прави покрет као да хоће да врати потез. Немајући довољно времена за размишљање на часовнику, ништа не сумњајући, Глигорић узима пешака и ускоро потом предаје партију. Цела представа са пантомимом постигла је цвој циљ отупљивањем будности Глигорића. "Ово тешко може да буде етички", закључује велемајстор Крогијус у својој књизи (3). (Најдорф је, наводно, већ раније извео сличан трик са Решевским.)

Партија се наставља 39. Sd3: Se4: 40. De3 De6 41. De4: 1-0.

Избио је скандал након ове провокације. Југословенски тим уложио је званичан протест. Жалба је одбијена и Југславија је кренула кући са бронзом (погледајте поредак првих пет тимова, играче и број освојених бодова на крају чланка).

Глигорић, истински џентлмен као и увек, овако је описао оно што се десило у Хелсинкију:

"Најдорф, краљ јужно-амерчког шаха, играо је на победу на првој табли, али сам се ја упорно бранио. Док сам у одлучујућој фази партије размишљао шта да одговорим, био сам изненада изложен живој конверзацији на шпанском између Најдорфа и још једне особе, тик иза мојих леђа. Упркос томе, успео сам да нађем добар одговор. Најдорф, као у заносу, седа за сто и вуче свој потез нудећи пешака, а онда се изненада удара по челу, наводно схвативши да је "превидео пешака". Ја сам наивно упао у замку, будући у цајтноту, зграбио пешака (39…Se4:?), после чега је Најдорф зграбио целу фигуру. Чак и сталожени Паул Керес, који је посматрао целу представу, није могао да се узджи и не насмеје, и можда бих и ја такође видео смешну страну у свему - дечије "форе" увек расположеног Најдорфа биле су на неки начин симпатичне и мени - да нисам био баш ја тај који је управо доживео пораз."

Котову је био опроштен губитак Златног топа, заузврат добио је позлаћену статуету Владимира Иљича Лењина. Ура!

***

Захваљујући @gottfried-у (који је оставио коментар на енглеској верзији чланка) ево наставка и дијалога између Најдорфа и Котова после Олимпијаде:

"Мигел, реци ми, зашто си одмах (након партије са Глигорићем) побегао из турнирске сале"? питао је Котов уручујући Најдорфу Златног топа.

"Зато, Саша," одговорио је Најдорф, дивећи се статуети свог Златном топа, "зато што ме је, када сам урадио сличан трик са Решевским, Американац сместа ударио таблом у главу. А Решевски је мршави мирни пацифиста од 60 кг заједно са својим ципелама са гуменим ђоном... тада сам доживео мању контузију. А погледај Глигорића! То је два метра дивљег темперамента. Он би ме просто убио!"

.