Како поправити игру у шаху? 2. део

Немојте да вас завара наоко пуко "теоретисање" у ономе што следи. Ја знам да сви више волите да видите пуно дијаграма, дивне партије и лепе потезе. Међутим, оно о чему ће бити приче је у сржи проблема како да побољшамо ниво игре у шаху. Нешто што све нас занима и око чега, нажалост, још увек не постоји сагласност ни међу самим велемајсторима, ни у когнитивним наукама.

Да би разумели природу проблема, треба прво да га дефинишемо и да видимо одакле долази.

.

Видели смо у првом делу да првенство у доношењу одлука код решавања задатака које живот свакодневно поставља пред нас, укључујући ту и оне за шаховском таблом и наш избор потеза, лежи у деловању подсвесног. Ми уствари имамо укључен ауто-пилот током већине рутинских радњи и само у врло малом броју случајева преузимамо "ручне команде" уз коришћење логичког апарата и расуђивања за решавање нестандардних  и сложенијих проблема који су пред нама.

Прошли пут је такође је речено да за усвајање знања није довољно да се оно само меморише. Оно што је јако важно је како мозак тумачи себи нови садржај и како прави асоцијације и повезује ново искуство са претходним сазнањима. Само тако ново знање може да се усвоји са разумевањем, пређе у подсвесно и постане истински примењиво у новонасталим ситуацијама. Наше знање може да се представи као подсвесна мрежа у којој постоје везе између чворних тачака које означавају различите концепте и идеје. Из овог произилази разумевање које се испољава као интуиција, или предосећај, а који су одговорни за већину решења и одлука које доносимо. 

Како то стварно ради, није познато ни науци. Оно што знамо је да сви мислимо на различит начин, да нисмо свесни и нисмо у стању да објаснимо наш ток подсвесних мисли и одлука које произилазе из њега.

Ево шта о свему овоме каже фински професор когнитивних наука који у исто време одлично познаје и разуме шах, мајстор ФИДЕ Перти Сарилуома (Pertti Saariluoma, рејтинг 2350)

"Мисаони процес у избору потеза је у суштини елементарне природе. Током експеримената које спроводе психолози (нпр. методом гласног размишљања) шахисти никад не помињу те елементарне менталне критеријуме, мада их, разумљиво, следе у одабиру потеза. Ово не може да се нађе нигде у књигама и ја сам дошао до спознаје да ни сами шахисти нису свесни како размишљају. Токови размишљања за време доношења одлуке о наредном потезу подсећају мање-више на правила граматике. Ми их несевесно следимо да би себи представили ситуацију на табли на један смислен начин." 

Ова елементарна правила код решавања проблема и доношења одлука имају име у психологији: ментални модел. То је нека врста "личног алгоритма" који има улогу компаса у свету око нас. Тај свет је јако сложен. Занимљиво, за разлику од невероватно сложене реалности, ови апстрактни ментални модели су врло једноставни. Упркос томе, они су важни јер дају оријентацију нашем свакодневном деловању. Они представљају дубоко усађене менталне структуре које чине основу нашег размишљања и одлучивања. Ми не можемо да избегнемо њихово постојање и коришћење на несвесном нивоу, јер су они резлтат еволуције, просто начин како функционишемо у функцији опстанка. То су најелементарнији концепти које почињемо да усвајамо од самих почетака и који чине темељац свег нашег знања и вештина. Истовремено, код ширења наших сазнања нови слојеви се усвајају око ових идеја и менталних модела. Дакле, свако од нас има један концептуални репертоар који је потпуно јединствен у односу на друге људе и само захваљујући њему ми схватамо и разумевамо шта се дешава у свету. Наравно, и за шаховском таблом. 

Да би ово било разумљивије, да би се схватило како су идеје и концепти супериорни у односу на практичне потезе које вучемо у животу, даћу вам један пример из дебате са велемајстором Јасером Сејраваном након што је "оплео" по Нимцовићу током коментара за време меча у Фишеровом шаху између Карлсена и Накамуре 2018. г. рекавши да су "све Нимцовићеве идеје ђубре". 

Пример може да вам изгледа тривијалан, долази од ватрогасаца, али пружа јасан увид у природу менталних модела.

Постоје две главне идеје које ватрогасци следе у свом послу: а) да ли има угрожених особа које треба спасавати, и б) где се налази извор ватре? То је темељ, основ њиховог делања, оно што се никада не мења. Ова два принципа не дају конкретна решења, али дају ватрогасцима оријентацију и казују у ком правцу треба да воде акцију. Оно што је важно поменути, ово је нешто о чему они уопште не размишљају, нешто што је једном усвојено и постало део подсвесног, интуиција, инстинкт, рефлекс. Који практични кораци ће се предузимати може да зависи од много чинилаца: о ком типу грађевине се ради, од ког је материјала, њене локације итд. али два горе поменута дубоко усађена подсвесна основна начела увек остају. Без њих би све изгледало као "пловидба без компаса".

Као што сам рекао у почетку, све ово може да вам делује само као пуко теоретисање. У суштини представља срж како размишљамо и даје правац у коме треба да идемо када се ради о томе како да повисимо ниво игре у шаху.

А то је: да би поправили и учинили ефикаснијим наш процес размишљања треба да урадимо нешто са репертоаром наших менталних модела. А то су основни, по природи јако елементарни, апстрактни концепти и идеје као основни покретачи који претходе уобличавању и доношењу свих наших практичних потеза.

Па добро, шта би онда могли да буду неки од апстрактних менталних модела у шаху које сви користимо? Јасно је да не можемо да поправимо нешто ако не знамо о чему се ради. А то је нешто што користимо код сваког потеза и мање-више се не мења, наш лични подсвесни ментални шаховски процесор којег нисмо ни свесни.